Од “ad hoc“ комитета Парламентарне скупштине Савјета Европе, одређен сам за контролу парламентарних избора у Албанији од 26 јуна до З.јула 2005. године. Тим са којим сам руководио надзорисао je М.изборну зону.Ту су градови Љеш и Драч. Боравак у Албанији за мене je био од изузетног значаја . Не толико ради обавезе у надзору избора, колико због личних и породичних ожиљака који ме оптерећују још од раног дјетињства, a о чему ћу касније нешто рећи.

Тим са којим сам радио састојао се од још једног представник ПССЕ, једне Албанке, преводиоцаза енглески језик и возача.Зтгуж и попријеко смо шпартали врлетима, али и приобаљеми лијепом драчком луком.Избори, као и код нас у Малесији. Само што je народ неупоредиво сиромашнији Мањи инциденти на неким бирачким мјестима,али ништа нарочито.Састанци су били у Тирани, свако вече.Веома бучан je био завршни промотивни митинг Сали Берише.У Тирани, на централном тргу. Видјело се да ће побиједити.Био сам јдан дан гост г.Исмета Адемаја , предсједника Албанскогболимпијског комитета. Са његове луксузне осмоспратнице посматрали смо Драч као на длану. Домаћин ми je изнио један интересантанподатак: У 15 километара драчке луке , само из Италије инвестирано je 4.5 милијарде долара.А сви објекти су луксутни и без кича.

Посјетио сам амбасаду СРЈ у Тирани. Амбасадор je био господин Марко Цамај, угледни универзитетски професор из Подгорице, са којим сам се од раније добро знао. Пало мије у очида су сви натписи на просторијама у Амбасади били исписани ћирилицом, a амбасадор Цамај je био Албанац и професор латинског језика.Нијесам га питао да ли je то директива, али уистину вјерујем да није, већ да je то један резон цивилизованог човјека који држи до земље коју заступа.У пријатељском разговору са господином Цамајем провео сам извјесно вријеме.

Да се кратко осврнем и на онај интимни, лични дио приче из Албаније. Moj отац Милош Станишин Бојовић погинуоје 9.априла 1941. Године , као наредник Зетске дивизије Војске Краљевине Југославије. Никада нијесам успио да дознам гдје му je гроб. Подаци његових сабораца су крајње непоуздани. Знао сам само да je тога дана, 9.априла, једино он погинуо и да je у питању Хан Хоти код Скадра.Остали подаци потичу од непровјерених казивања. Са оскудним подацима, са двојицом мјештанаиз тог крја, и мојим зетом којије пријатељ са синомједног од тих Албанаца, ишао сам до двије хумке за које се, према проичању, мисли да су из тог времена.Ишли смо до тих хумкипјешачећи више од пет километара уз камењар са нагибом сигурно преко 45 степени. Доброта и племенитост тих сиромашних људи који су без икакве накнаде ишли са мном no тим врлетима, билаје мелем за моју душу након сазнања да се у поменутим хумкама не налазе земни остаци мога оца.